Donosimo vam ispovijest čovjeka koji je sa dvije kutije cigareta dnevno izabrao zdravlje i krenuo drugim stilom života. Njegovu ispovijest prenosimo u cjelosti:

“Rođen sam na našoj najlepšoj planini Kopaoniku pre skoro 39 god. Imao sam detinjstvo iz snova. Priroda, puno drugara, igranje raznih igara po planini i fudbala do iznemoglosti. Nikada nisam u svom detinjstvu imao problem sa kilažom i kondicijom. Da budem iskren na takve stvari nisam obraćao pažnju jer način života je to sam po sebi regulisao. Sa petnaest godina prelazim da zivim u Kruševac. Ulazim u sasvim novi svet i način življenja. Ilustracije radi  – visok sam 170 cm, a u svojoj trideset i petoj godini imao sam 86 kg. Pušio dve pakle cigareta. Prvu cigaretu zapalio u osamnaestoj i tako sve do trideset i pete. Nisam se aktivno bavio sportom osim nedeljne fudbalice sa drugarima. Moji roditelji i dalje žive na Kopaoniku i ja redovno idem da ih obiđem.

Ključni trenutak se desio 2010-te. Trebalo je da se sa ocem, starinom od sedamdeset leta popnem na obližnje brdo kako bi mu pomogao da iseče neko drvo. Pošli smo uz brdo. Noge su mi postajale krute i teške kao da su od gvoždja dok su nosile telo od 86 kg. Teško sam disao i zaostao za ocem dobrih deset metara. On bi kroz šalu izgovorio da ne bi menjao njegovu starost za nečiju mladost. Rešio sam da nešto pod hitno promenim.

Cigarete su mi već duže vreme smetale, gušile, jednostavno uništavale život. Oktobar 2010-te i moja odluka: ostavljanje cigareta. Rastajemo se posle 17  god. aktivnog konzumiranja. Rešio sam da moj život zavisi od mene i mog karaktera. Nije bilo lako, prolazilo se kroz krize, čak sam i sanjao da pušim i budio se sa osećajem krivice ali kada shvatim da je to bio samo san osetio bi veliko olakšanje. Cigarete su nestale iz moga života ali višak od dvadeset kilograma je ostao.

Kucam na guglu: “kako smršati” i tu nalazim sajt koji je odigrao važnu ulogu u mom daljem životu. Odluka je pala – počeću da trčim da bi doveo u red svoj izgled, kondiciju i izbacio nikotin koji se godinama taložio u mom organizmu.

Godina za maraton

Kao svaki početnik sa viškom kilograma i godinama neaktivnosti nisam mogao da istrčim ni jedan ceo kilometar. To me nije sprečilo da svakog dana pokušavam. Na početku je to bila kombinacija laganog trčanja i brzog hodanja, tri puta nedeljno po tridesetak minuta. Posle nekoliko meseci mogao sam da istrčim tri-četiri kliometara bez pauze. Posle svakog trčanja nisam mogao da skinem osmeh sa lica jer sam osećao iskreno zadovoljstvo i sreću. Kilogrami su polako ali vrlo polako nestajali. Posle godinu dana takvog trčkaranja padne mi suluda ideja da istrčim Beogradski maraton 2012. Razmišljao sam imaću celu zimu da se spremim, kao da je za pripremu maratona dovoljna smo jedna zima. Ali na sreću zbog nekih privatnih obaveza te zime moj suludi plan sam morao da pomerim za ranu jesen 2012-te i Novosadski maraton.

Celo leto sam se kao nešto pripremao, trčkarao i bio srećan što se moj život menja, što imam cilj. Maraton, u ušima mi je ozvanjala ta reč kao nešto uzvišeno, viteški, nešto što ne radi svako jer treba puno volje i želje da se to i uradi. Za sve ovo sam imao veliku podršku svoje supruge Ivane i sina Stefana, oni su ti koji su mi davali dodatnu snagu da istrajem do kraja. Iskren da budem i oni su me ponekada čudno gledali kada sam pričao o 42 km.

Kada sam se prijavio za Novosadski maraton organizator je, čuvši da mi je to prva trka u životu  pokušao da me nagovori da prvo trčim trku na 10 km ili pripravnički maraton od nekih 30km. Obe trke su bile u sklopu Novosadskog maratona. Ne, ništa nije moglo da pokoleba moju rešenost da istrčim 42km 195m. Ustvari nisam ni znao šta me čeka na tom iskušenju.

Pre samog starta maratona sam upoznao Ninoslava Raškovića i Slavka Šećerova. Nino legenda mi je puno pomogao da završim svoj prvi maraton. Sećam se da je on te 2012. jurio da istrči svaki mesec po jedan maraton.

Kakvo uzbuđenje pred start. Od treme koja me je preplavila da me je neko pitao kako se zovem morao bih dobro da razmislim pre odgovora. Čujem pucanj. Gomila trkača kreće ja za njima. Počeo je moj prvi maraton i na tom početku još nisam znao kroz kakva ću sve iskušenja proći do cilja. Jedna misao mi ulivala sigurnost. U Novi Sad sam došao kod svog drugara i prijatelja Srbe, znao sam da će me on čekati na cilju, iako ni on sam nije mogao da veruje u kakvu ludariju i avanturu se upuštam.

Negde na trećem kilometru priključujem se Ninu i Šećerovu. Oni mi objašnjavaju ako želim da završim maraton da ne jurim već da pratim njihov tempo koji je negde oko 6 min/km bar do 30 km a posle ako imam snage da ubrzam. Stvarno u tom tempu i dobrom društvu lako je prošao prvi deo maratona bez velike muke. Imao sam svežine i valjda zbog adrenalina na 25 km reših da ubrzam. Ova greška koja me je zamalo koštala odustajanja na 40 km. Tada me stiže Nino i viče: ,,Izdrži jos ova 2 km imaš ga,polako pa makar i dopuzao.” i čovek otrča lagano kao da je sada startovao.

Ja se raspadam. Bole me kolena, stopala, ma svaki mišić na telu. Rešen da završim nastavljam dalje. Tada sam prvi put u životu doživeo da 2 km budu duga kao 22 km, ma kao cela večnost. Ali tu je katedrala, cilj, Srba maše i snima. Gledam u sat: 4h22min. Prolazim kroz cilj. Osećam ponos. Obećavam sebi: za sledeći put bićeš spreman ali stvarno.

Zaista spreman

Od oktobra 2012. do oktobra 2013. svašta se izdešavalo u mom trkačkom životu. Kroz maraton sam upoznao sasvim novi svet ispunjen divnim ljudima. Skoro u svakom gradu stekao novog prijatelja. Moja kilaža 2013. dolazi na 72kg. Kroz trčanje sam upoznao i počeo da treniram sa dve divne osobe i odlična trkača:  Nenada Živkovića i Nevenu Rajković, oboje iz Kruševca. Nenad je 2013. postao viceprvak države u maratonu, a Nevena iste godine viceprvak države u polumaratonu.

Moje najbolje vreme 2013. je istrčano na godišnjicu moje trkačke karijere u Novom Sadu 3h17min. Za godinu dana ozbiljnog treniranja napredovao sam 1h 5min. Na Skopskom maratonu 2014. seam poboljšao svoje vreme  na 3h15min, a polumaraton istrčan na Rtanjskom plumaratonu 1h25min.

Glavni cilj u 2014. mi je bio moj deseti maraton koji se održavao na dvogodišnjicu moje trkačke karijere tj. Novosadski maraton koji je ujedno i prvenstvo države u maratonu. Ja, na državnom prvenstvu i to još u maratonu.

Da je mogao da me vidi onaj Seniša od pre četiri godine, gledao bi me u čudu i neverici i obavezno sa cigaretom u ustima, ali na sreću taj Seniša je ostao u 2010-oj.

Da se upornost, vera u sebe , rad,trening isplati dokazao sam sam sebi. Zauzeo sam 4. mesto na državnom prvenstvu i bio deseti u generalnom plasmanu. Za to je zaslužno hiljade, hiljade kilometara treninga. Kilaža na ovom maratonu je iznosila 68kg, vreme 3:16.

Ne postoje nemoguće misije koje se snagom volje i upornošću ne mogu rešiti. Za početak je dovoljno istrčati, ishodati prvi kilometar i doneti odluku da ćeš postati trkač i promeniti svoj život na bolje. Za početak sasvim dovoljno. Vidimo se na cilju neke naredne trke,koja će biti možda vaša prva i koja će vas učiniti ponosnim kao što sam se ja osećao posle mog prvog maratona,moram da priznam da sam se tako osećao i posle istrčanog desetog maratona.” (trcanje.rs)